О књизи: година / „Ако бисмо хтели да одредимо главну одлику Гогољеве душе, ту факултетску маитрессу која доминира и његовим радом и животом, морали бисмо да будемо назива жељом за претеривање, за хиперболом. После критичких дела В.Розанова и Д.Мережковског, на Гогоља више није могуће гледати као на доследног реалисту, чија су дела необично верно и тачно одражавала руску стварност његовог времена. Напротив, Гогољ је, иако је тежио да буде савестан писац свакодневице око себе, увек, у свом делу, остао сањар, фантазиста и, у суштини, у својим делима оличавао само идеални свет својих визија. И Гогољеве фантастичне приче и његове реалистичне песме подједнако су творевине сањара, усамљеног у својој машти, одвојеног од целог света непремостивим зидом својих снова.…»